Како је само наш херцеговачки говор богат ријечима — нама свима познатим, а другима помало чудним, као да су испале из неког старог сандука под крошњом ораха. А баш у тим ријечима крије се читав једансвијет: и смијех и памет, и живот и невоља.

Зато ћемо покушати да их „оживимо“, да их вратимо међу нас, ослањајући се на капитално дјело Рјечник источнохерцеговачких матичних говора Недјељка Марића — човјека који је те ријечи слушао тамо гдје су се и родиле.

Почињемо од слова — А — и глагола авертит се.

Значи: досјетити се, освјестити се, разабрати се, доћи себи, сабрати се.

„Касније, авертио се и Шпиро и дозвао памети, па не иде баш до дућана и не мијења врећу, него оде иза прве окуке, мало одмори, па онда ону исту врећу заметне на врат и носи Вуковој кући“, записао је Шћепан Алексић у Турском друму.

Причали су Билећани да се један њихов, кад се једном „авертио“ и напио воде, вратио у кафану да пита с ким се све синоћ закачио — као да је ту ноћ неко други живио у његово име.

Аверћивати се значи долазити себи. Освјешћивати се.

Радња која би нам, у овом смутном времену, добро дошла чешће него што признајемо.

И зато, да се не правимо много паметни:

„Авертите се, људи, кумим вас Богом — мало се дозовите, мало се присјетите ко сте, шта сте и куда идете!“