Е, мој брате у Христу и невољи, дође вријеме да се и о тој пошасти прослови која ријеч! Сједнем тако под ову нашу стару шљиву поред куће, замотам шкију па све нешто гледам у небо и мислим: има ли данас ишта лакше него побленавити и у свијет отићи као права правцата аветиња?

Нисам ја, богме, аветан колико ви мислите, но ми је овако лакше живјети – записо је некад давно онај наш честити Радован Бјелогрлић у својој књизи, док су грактале вране и вијали вукови. И шта се, за Бога милога, од тада промијенило? Ништа, мој брате у Христу!

И дан-данас јауче мајка за сином, ил' стриц за синовцем, па кроз авлију одјекује: „Не будали, несрећо, прођи се аветања, довати се мотике!“ Али не вриједи, уватило то маха, па не пушта.

А шта је то, питаш се, кад човјек почне да авета? Е, то ти је оно кад неко говори којештарије, кад бунца и булазни као да га је упекла најгора јулска звијезда у „бабину рупу“.

 За таквог несрећника код нас у селу одмах кажу: „Ма пусти га, потпуно је аветнуо, вере се около ко авет, нема у њега ни двије унакрст! Тај ти је највећа аветиња куда киша пада, дао се у неки аветлук какав ни у сновима ниси видио. Сакупља некакву аветничад од ријечи, лак под капом, виљнуле памети, са собом мимо себе – нити зван, нити дозван.

Права аветиња с причом без приче, сав у некој помамили!“ Тако је то у своје перо ухватио и Миро Вуксановић, бог да му душу прости, знао је он ту нашу муку.

Аветиња ти је, заправо, малоумна особа, човјек који не влада собом, мада не мора увијек бити зао. Али данас? Данас тих аветиња има на пасја прескакала, насадило се то на сваком ћошку, у свакој чаршији и државној служби. Па се човјек, баш као Мучибабић у својој књизи, запита у чуду: „Па зар сам морао превалити толики пут и прећи оволике планине да бих срео такву аветињу која ми се још и у лице подсмијева?“

А одговор јадан, да јаднији не може бити.

У овом нашем наопаком, савременом свијету, постало је изгледа „ин“ и велика мода аветати, чинити аветлуке и брукати претке. Постанеш тако аветник или аветница, па изродиш и аветничад, кукала ти мајка. И право да ти кажем, у овом лудом времену није ни тешко аветнут, поблесавити и сасвим се распаметити. Човјек напросто занијеми пред неправдом, па како оно кажу у Никшићу: „Просто аветнух, па заустих, чим он учини станку, да викнем: врћи ријеч насе или би друга!“

Има, додуше, и она блажа сорта, скоро па симпатична – наш мали аветуљак. То је оно сеоско ђаче или комшијско дериште што прави ситне запетљанције. Па се тако памти прича како се прегањаше један дан с онијем аветуљцима Петраниним чији је отац бољи и чији коњ брже трчи.

Али, мој побратиме, питање свих питања, теже од сваког државног испита, јесте: како данас остати нормалан? Како не остати аветан, како не бити аветан, и како се не понашати аветно у овом општем лудилу?

Е, мој побратиме... то ти није лако.

Чувај главу, држи се земље и не дај памети да виљне преко греде!

Поаветаћеш!!!