Дођосмо полако до слова Б, или како би старе бабе говориле – Бе.

А са словом Б у Херцеговини није могло мимо једне ријечи која се и данас чује, мада све рјеђе – баксуз.

Е, а баксуз је у нашем крају био свашта помало.

Био је онај што ти дође у кућу баш кад си наумио нешто велико, па ти се послије цио дан нешто отима из руку као да су се и руке и посао нешто посвађали међу собом. Био је и онај што га народ криво погледа, па му припише и кишу и сушу, и слаб род трешања у долини Неретве, и кад коза прескочи плот па заврши у купусу, а богме и кад се вино у бачви поквари без икаква разлога.

У сваком селу знао се, бар по народној причи, понеки такав.

Сједиле би бабе пред кућом, предући вуну или чистећи грах, па би, чим га виде низ пут, само мало спустиле глас:— Ено га.

И то је било довољно. Није требало ни име рећи.

И сад, да не буде забуне, нису то били ни лоши људи ни зли људи. Само су имали несрећу да их је глас претекао, а од гласа је, говорили су стари, бржи само планински вјетар и људски језик.

Тако је у нашем крају живио један чича кога су, ни кривог ни дужног, сматрали баксузом. Ако га сретнеш кад идеш у лов — враћај се кући. Ако га видиш кад носиш лозу на калемљење — не ваља. Ако га угледаш кад идеш просити дјевојку — боље је и да не идеш.

Ако га сретнеш на путу за пазар, врати се па крени испочетка. Не зато што ће бити штете, него што ће ти читав дан неко иза леђа шапутати:— Ето, видиш да није ваљало што си га срео.

Човјек је једном сјео испред продавнице, запалио цигару и кроз смијех рекао: — Ако сам ја толики баксуз, што мене не заобиђе бар понека несрећа?

Насмијали се људи, али нико није имао одговора.

А онда су дошла нека друга времена.

Почели људи да долазе у лијепим одијелима, са осмијесима широким као Требишњица у прољеће. Убјеђују те да је њихова прича најљепша, њихова ријеч најпоштенија, њихова обећања најсигурнија.

Објашњавају ти да ће бити и кула и вила, и посла и пара, и путева и фабрика, и да ће, ако баш њих послушаш, чак и сунце мало дуже сијати изнад твога крова.

И слушаш их, а нешто те испод ребара мало жуља и не да ти мира.

Није то страх.

Него памћење.

Оно старо херцеговачко памћење што га народ носи као камен у џепу — не види се, али је увијек ту.

А народ слуша, клима главом и памти.

Памти и шта је обећано и шта је испуњено.

И баш тад ми на ум падне онај стари чича испред продавнице, што је више страдао од туђег језика него од своје среће.

Можда су наше бабе ипак нешто знале.

Јер, ако се ових мјесеци пред тобом створи неко ко ти обећава баш све што си икад пожелио, ко те увјерава да је баш његов колач слађи од сваког другог и да се мед и млијеко точе само из његове чутуре — можда није лоше тихо промрмљати:— Бјеж', баксузе, од мене.

Никад се не зна.

Можда и помогне.

А ако не помогне, бар ће се нека стара баба тамо горе насмијешити испод црне мараме и рећи: — Е, мој синко, није баксуз онај што ти преко прага уђе, него онај коме свака лијепа ријеч звучи као истина.

Па ће мало заћутати, погледати негдје преко брда и додати: — А човјек, кад баш хоће да га преваре, не треба му ни баксуз, ни урок, ни црна мачка. Довољна му је властита нада.

Или, како су говорили стари: — Ко не научи на првом камену, научиће на другом. Само је невоља што су неки људи кадри да се саплету о исти камен и трећи пут.

А онда би се насмијала оним бабинским смијехом, помало тужним, помало мудрим, па одмахнула руком:

— Ех, дјецо моја... може бити да није баксуз онај што га народ тако зове. Може бити да смо понекад баксузи сами себи.

А може, богме, бити и да смо толики баксузи да нам ни баксуз ништа не може.