У Херцеговини ријеч моба никад није била само „помоћ“. То је био прави догађај: комшије, рођаци, пријатељи, сви заједно у раду код другог као да ради себи. „У неђељу се излијева плоча“ – и одједном, све оживи, смијех и граја се мијешају са знојем и дрвеним даскама.

Куће и штале,  све се градило мобом. Ниједна кућа се није направила без руку комшија, а свака прича о моби траје деценијама. Кошевина је почињала мобом, на мобу се ишло чиста срца и било је срамота не одазвати се.

Моба није била обавеза – била је част. И данас многи кад чују „моба“, сјете се разноразних анегдота, смијеха, рада, весеља, кошевине и подизања плоча. Приче о најбољим косцима и најбољим мајсторима су проистекле из мобе. Најбољи на моби су били запамћени и поштовани, а награда за рад је било прича о њиховој снази и племенитости која се преносила са кољена на кољено.

Данас ријеч „моба“ ријетко чујемо, али ако се спомене, сви знају шта значи: заједница, рад, смијех и најважније да се кућа гради срцем. Јер док се мобе памте и причају, Херцеговина живи као кућа подигнута заједничким рукама и  топлом душом.