„Гледај, бона, момка, да буде виђен. Из виђене куће, да ти мајка није јадна.“

Тако ми је једном давно зборила једна стара  баба, сједећи под кошћелом која је љети правила хлад као црквено предворје. У рукама јој бројаница, пред њом филџан кафе, а у очима онај стари, мудри сјај људи који су више живота прешли него што су дана пребројали.

Она није гледала као ми данас. Није мјерила човјека по одијелу, по сату на руци или по томе колико му је џеп тежак. Она је гледала дубље. У корак, у поглед, у ријеч. Знала је да човјек може бити обучен у најбоље рухо, а да му душа буде празна као напуштена кућа у камену.

„Виђен ти је, синко, онај кога народ види и кад му леђа окрене“, говорила би.

Једном се, прича ми баба, загледала у једног момка. А момак – да га је само погледати. Висок као јела изнад планинског врела, плећат као стари храст у засеоку, црних очију које су могле и насмијати и замислити човјека. Лијеп, наочит, прави момак за причу.

Али...

Баба се нешто замисли.

„Ех, лијеп је он, дијете моје, али нешто ми ту танко...“

„Шта танко, баба?“ питали је.

„Крв, шћери. Крв. Није свака љепота за кућу.“

Тако јој је, вели, њена мајка некада говорила. Али шта ти је младост? Младост ти је као прољећна ријека – бујна, весела и не пита гдје ће ударити. Слабо је она слушала старе, а још слабије њихове тихе савјете.

Јер старост гледа низ пут који је већ пређен, а младост гледа само прву окуку.

А у Херцеговини се знало шта значи кад кажеш за некога: виђен.

Није то била само љепота лица. Није то био само стас, широк раменски лук и момачки ход. Виђен је био онај што кад уђе у кафану, застане прича. Не зато што се он намеће, него зато што га људи поштују.

Виђен је био онај што има образ чист као јутарња роса на трави, ријеч тврду као херцеговачки камен и срце меко као мајчина погача испод сача.

Такав се момак бирао за кућу. Такав се тражио за живот.

А сад да се вратимо оној баби.

Е баш таквог је она баба нашла али баба је била алчак!

Нисам вам на почетку рекао – била је, како се то некад у селу говорило, „чурук у једну ногу“. Ходала је мало накриво, као да је једна нога раније кренула путем од друге.

Али душа јој је била права.

Такве су некад биле жене. Није их красила само љепота лица, него снага коју су носиле као невидљиви завежљај испод мараме. У њима је било и сунца и камена, и њежности и тврдоглавости.

Њу су, некако на превару, удали за тог виђеног момка.

Кажу да је стари сват, кад је сјахао с коња и први пут је угледао, мало застао. Није се обрушио ријечима, није уздахнуо, није окренуо главу.

Само је дуго погледао.

Као човјек који не гледа очима него срцем.

Приђе јој, прекрсти се, помилова је по рамену и рече:

„Нека си ти нама жива и здрава, снахо. Нека си нам срећна. Све друго Бог поправи.“

И пољуби је три пута.

Она се тада окренула своме селу. Погледала је још једном у оне познате куће од камена, у винограде што се пењу уз голе стране, у стазу којом је толико пута једва ходала као дјевојка.

Махнула је руком.

Као да је оставила младост иза себе, а понијела читав један свијет у срцу.

Као да је у тај мали завежљај ставила сву доброту своје мајке, све молитве свог рода и сву срећу која јој је била намијењена.

И заиста – није прошло много година, а село је почело другачије да гледа.

Родила је девет синова.

Девет соколова.

Девет стубова једне куће.

Растоше они као млади јасенови под планином. Сваки висок, сваки снажан, сваки радостан. Кад прођу селом, мајке би застајале, очеви климали главом, а старци говорили:

„Е, ово су ти људи.“

Сваки љепши од љепшег.

Сваки – виђен.

Да је цијела Херцеговина за њих знала.

И онда се човјек замисли над тим старим ријечима.

Шта је заиста виђено?

Је ли виђен онај кога сви погледају кад уђе у собу?

Или онај кога се сјете кад године прођу?

Је ли виђен онај што има лијепо лице?

Или онај што остави лијеп траг?

Јер, ето, та наша баба, што је некада тражила виђеног момка, на крају је постала највиђенија од свих.

Њена нога јесте мало кривила пут.

Али њена душа никада.

И зато је памте.

Јер у Херцеговини човјек не остане по томе како је ходио.

Остане по томе колико је добра за собом оставио.