Генерал Младен Братић остао је упамћен као један од најчаснијих и најхрабријих официра Југословенске народне армије, човјек који је до посљедњег дана живио војничку заклетву и своју дужност према народу и отаџбини. Рођен у херцеговачком кршу, у околини Невесиња, понио је из завичаја оно што Херцеговина вијековима рађа – чврстину, достојанство и осјећај части који не познаје узмицање.

У активној служби ЈНА био је од 1953. године. Као способан и поштован старјешина, прошао је тежак и одговоран војнички пут, да би пред сам распад Југославије био унапријеђен у чин генерал-мајора и постављен за команданта Новосадског корпуса. Управо на том мјесту дочекао је трагичне године распада државе, буђење хрватског сецесионизма и отворене оружане нападе на српски народ у Хрватској.

Док су усташке паравојне формације током 1991. године нападале српска села и квартове око Вуковара, минирале куће и терорисале народ, ЈНА је покренула операцију деблокаде и заштите становништва. У тим тешким борбама једну од најважнијих улога имао је управо 12. новосадски корпус под командом генерала Младена Братића.

Оно што је Братића издвајало није био само чин, већ начин на који је водио своје војнике. Није био генерал из кабинета, већ командант који је увијек био уз своје људе, на првој линији фронта, дијелећи са њима и опасност и судбину. Под његовом командом били су војници различитих националности — Срби, Хрвати, Словенци и други — али их је све повезивала заклетва датој држави и осјећај војничке части. Братић је нарочито пазио на младе војнике, не дозвољавајући да неискусна дјеца буду беспотребно жртвована. Истовремено, није тражио никакву привилегију ни за свог сина, који се такође налазио у борбама за Вуковар. То довољно говори о његовој правичности, поштењу и личном примјеру.

Своју величину генерал Братић показао је и у смрти. Погинуо је 2. новембра 1991. године, на Трпињској цести код Боровог насеља, надгледајући положаје на првој линији фронта. Није посматрао битку из сигурности позадине — био је тамо гдје су били његови војници. Гелер минобацачке мине прекинуо је живот човјека који је до посљедњег тренутка остао уз своју војску. Имао је 58 година.

Вијест о погибији генерала изазвала је огроман потрес међу борцима. Само шеснаест дана касније Вуковар је ослобођен, али многи су говорили да је побједа скупо плаћена јер је војска изгубила једног од својих најбољих команданата. Његова смрт није била само губитак једног генерала, већ симбол страдања читаве генерације официра који су остали вјерни заклетви у времену када се држава распадала у крви и мржњи.

Иако је сахрањен у Алеји заслужних грађана у Београду, име генерала Младена Братића деценијама је било неправедно потискивано и прећуткивано. О његовој жртви мало се говорило, а иницијативе да му се ода признање често су наилазиле на отпоре. Тек након скоро три деценије, 2019. године, откривена је спомен-плоча у касарни „Југовићево“ у Новом Саду, као скроман знак сјећања на човјека који је свој живот положио за народ и државу.

Генерал Младен Братић остаје примјер официрске части, личне храбрости и пожртвовања. Његово име не припада забораву, већ памћењу српског народа и историји оних који су, без страха и без калкулације, стали испред својих војника и дали оно највредније што су имали — свој живот.

Нека му је вјечна слава и хвала.